Žarko Korać, predsjednik Socijaldemokratske unije Srbije

Četništvo u Srbiji je opasno, a u Bosni zloslutno

Prije nekoliko dana naš sagovornik se, zajedno sa Milošem Vasićem, novinarom magazina Vreme, po ko zna koji put našao na udaru ekstremnih nacionalističkih snaga u Srbiji. Prijetnja smrću stigla je iz Trebinja, što ga ni malo ne čudi... Čude ga brojne druge anomalije kojima je okružen   

Da li se plašite nakon prijetnji smrću koje Vam je uputio Siniša Vučinić, četnički vojvoda koji se sprema da u BiH obučava po 10.000 četnika godišnje?
- Ne! Čovek koji se u Srbiji bavi politikom na način na koji ja to radim, a to je moja pozicija od 90-e sa koje ja govorim protiv rata, nasilja i Miloševićeve politike, je nažalost naučio na pretnje, ali je strašno da vam prete u 2009. i da vam preti neko koji je bio vezan za prošli režim.  Čovek mora da se upita zašto on to radi na ovako grub način. Ova pretnja ne bi bila nešto značajno da to nije čovek koji je bio vezan za Miloševićeve strukture, za vojsku i da ne dolaze u jednom vremenu kada čovek očekuje da ovako direktne pretnje smrću ne mogu biti prihvatljive.

Vučinić tvrdi i da Zoran Đinđić nije živ zahvaljujući njemu?
- Ja sam izjavu u kojoj sam osudio Vučiničeve istupe dao za Glas Srpske iz Banjaluke i to što on govori sam krajnje negativno komentarisao. Rekao sam da je on vezan za bivši režim, da ga svi znaju po skandalima i strašnim izjavama, da je bio u vili Mir kada je hapšen Milošević, da je bio sa oružjem i da je priveden u policiju. Mislim da je zabrinjavajuće da on daje takve izjave jer on nije samostalna ličnost i rekao sam da su odnosi Sarajeva i Banjaluke dosta teški u ovom trenutku i da su ovakve izjave pretnja za stabilnost BiH i sliku Srbije, kao i njene uloge u BiH jer taj čovek živi u Beogradu, a četnike obučava u BiH. Slično je rekao i novinar Vremena Miloš Vasić i onda je Vučinić reagovao pretnjama. Za mene je fascinantno da su te izjave prošle bez reakcija u RS i BiH, posebno u Banjaluci koja je morala reagovati na to jer nije svejedno kada čovek daje takve izjave. S druge strane su i ove izjave o Zoranu Đinđiću, a nije prvi put da Vučinić govori da je u tom ubistvu dao svoj doprinos. Mi smo u policiji dali izjave i ja sam rekao da očekujem da Specijalno tužilaštvo zatraži od njega da objasni na koji način je umešan u ubistvo premijera Srbije. Ja očekujem da će on biti pitan kakava je bila njegova uloga, ali je zastrašujuće da imamo te pretnje i teroristički čin poput ubistva premijera, a da se čovek hvali i sebe prikazuje kao heroja. On time prikazuje kom miljeu pripada, a to je najmračniji milje u Srbiji: ubice, kasapi, silovatelji, organizatori i inspiratori svega toga, ali, eto, ljudi poput njega se hvale da su dali doprinos. Ja sam rekao i to da me najviše pogodila ta priča o Đinđićevom ubistvu, čak više nego pretnje meni i Vasiću.

Ali zašto ste odabrani baš Vi i Vasić? Jeste li vi jedini ljudi u Srbiji koji govore protiv četništva?
- Pa, mi nismo sasvim nepoznate osobe u Srbiji, a ja sam dosta govorio protiv njegovih nalogodavaca i inspiratora. Ja sam bio i potpredsednik gospodinu Đinđiću, a i govorio sam da je strašno da se u BiH posle svega osniva centar za obuku četnika. Naravno da toga neće biti, ali kako se u kući obešenog ne govori o užetu, tako u BiH pominjanje obuke četnika deluje zloslutno. Vučinić je poslao i telegram saučešća nedeljniku Vreme u kom radi Vasić. No, u Srbiji se stvara jedan atmosfera odobravanja četništva. Ta atmosfera se gradi i traganjem za mestom gdje je sahranjen Draža Mihailović, a u tome u velikoj meri učestvuje i državni sekretar u ministarstvu pravde Slobodan Homen, koji je bio aktivista Otpora, pokreta mladih koji je pomogao u rušenju Slobodana Miloševića. Ima i jedan ogromni broj medijskih napisa prema kojima treba otkriti mesto gdje je Mihailović sahranjen i usred toga se javlja neki samozvani četnički vojvoda koji govori o obuci četnika i sebe počinju da predstavljaju kao heroje. Ima neke podudarnosti u tim dešavanjima. S druge strane, priča o Draži Mihailoviću, u jednom delu medija i uz podršku određenih struktura u vlasti, ide daleko. Evo jedan banalni primer: u Skupštini Srbije, gde sam ja opozicioni poslanik, jedan poslanik Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića je na moju negativnu izjavu o četničkom pokretu ustao i u okviru poslaničkih pitanja Vladi napao mene zbog te izjave. To znači da je neprihvatljivo to što ja mislim o četničkom pokretu, a  to znači da se u Srbiji, kroz potragu za mestom ukopa Draže Mihailovića, razbuktava agresivna kampanja rehabilitacije četništva iz drugog svetskog rata. Ne mogu reći da svi misle tako, ali oni koji tako ne misle uglavnom ćute i onda se stvara atmosfera u kojoj ljudi poput Vučinića sebe vide kao heroje. Iako on, naravno, ne ume i neće obučavati četnike, zastrašujuće je da na to niko ne reaguje. On je reagovao i na moju izjavu u Večernjim novostima u kojima sam ja rekao da, ako se traže kosti Draže Mihailovića, a to su opšti ljudski motivi, treba sa istim pijetetom naći kosti i svih žrtve četničkog klanja. Sugerisao sam da se krene od Foče gde su crnogorski četnici zaklali veliki broj muslimana. E kada krenu tako da tragaju, onda to možemo uvažiti. Ali mi znamo da nisu u pitanju humani motivi nego rehabilitacija četništva. Pa u Skupštini Srbije je, za vreme Koštunicine vlade, na inicijativu Vuka Draškovića izglasana deklaracija kojom su izjednačena prava boraca ravnogorskog pokreta i narodnooslobodilačkog pokreta. Tada su poslanici Tadićeve Demokratske stranke glasali za taj predlog. Za sada nijedan ravnogorac nije dobio tu penziju, ali je to bila politička manifestacija i tada je Parlament Srbije prvi put, pomalo izokola, izjednačio prava ravnogoraca i narodnoosliobodilačkog pokreta. Ima i nešto što je četnička spomenica, a to je da borac ravnogorskog pokreta s dva svedoka dokazuje da je to bio. Smešno je to što se taj pokret nikada nije zvao ravnogorski nego četnički li kraljevska vojska, ali u toj atmosferi ljudi poput Siniše Vučinića dobiju svoj trenutak.

Kako je na ove prijetnje reagovala Srbija?

- Pa ipak je naišlo na neke reakcije. Izjavu je dao i ministar unutrašnjih poslova, reagovalo je Tužilaštvo i sada se čeka da Siniša Vučinić da izjavu, ali koliko znam on je nedostupan, krije se u Trebinju, ali će čim dođe u Beograd dati izjavu. Međunarodna organizacija novinara iz jugoistočne Evrope sa sedištem u Beču je tražila policijsku pratnju za nas obojicu koja nam naravno ne treba. I ja znam da on ništa neće reči, već je izjavio da je pogrešno shvaćen, ali je dobro da će o tim pretnjama smrću morati dati izjave u tužilaštvu.

Koliko je četništo opasno i može li se tu govoriti o kontroverzi te ideje ili pokreta?

- U Srbiji je na sceni tihi puzeći pokušaj rehabilitacije četničkog pokreta i to je započelo sa Koštunicinom Vladom. Iz tog doba imate dva skandala koja su mene ostavila bez daha. Prvo su na zid u Parlamentu Srbije stavljene slike svih srpskih premijera, a među njima i slika generala Milana Nedića koji je bio na čelu kvislinške vlade i to je isto kao da Francuzi stave na zid sliku maršala Petena. Drugi skandal je kada su u Skupštini grada Beograda stavili slike svih gradonačelnika među kojima i sliku ratnog gradonačelnika Dragog Ivanovića, koji je bio zapovednik koncentracionog logora na Banjici, dakle, upravnik fašisitičkog logora. Dobronameran čovek bi rekao da je to političko-ideološka konfuzija, ali preciznije - to jeste pokušaj da se te ideje i ljudi rehabilituju, a ti ljudi jesu izdajnici i ne zaslužuju da budu na bilo kakvom zidu, a najmanje u skupštinama. To je zbunjujuće i sa stanovišta današnje Tadićeve vlade koja jeste demokratska i želi u EU, jer u EU ne vidim ni jednu zemlju koja je rehabilitovala svoje izdajnike iz Drugog svetskog rata. U Srbiji postoji i jedan broj medija koji pokušava provoditi rehabilitaciju kao i jedan broj udžbenika istorije u kojima se tvrdi da je Srbija imala dva oslobodilačka pokreta: Titov i četnički koji se sada predstavlja kao vojska vlade koja je bila u izbeglištvu u Londonu, na strani saveznika. Pokušava se rehabilitovati i Slobodan Jovanović, predsednik te vlade. To se u Srbiji neprekidno radi. Da stvar bude još gora, to se radi i tako da se kaže da su komunisti vršili teror, streljali... Kao u Hrvatskoj gde se Blajburg izjednačava sa Jasenovcem. Pokušava se napraviti nivelacija četničkih i partizanskih zločina sa stavom da su partizanski zločini bili daleko gori, da su komunisti posle oslobođenja pobili stotina hiljada ljudi. Ne poričem da je bilo zločina i egzekucija i na toj strani, ali se istorija sasvim okreće, pa se komunistički pokret predstavlja kao razbojnički, a četnici kao prava srpska oslobodilačka vojska. E, Siniša Vučinić je malo parče te priče koja se sada interpretira u Trebinju. Zanimljivo je da on to ne radi u Srbiji. Ovde bi reagovala policija, proveravala da li bi to moglo biti opasno za postojeću vlast. On  je izabrao Trebinje i sada je pitanje hoće li reagovati organi BiH ili RS. Zanimljivo je da je on pretnje uputio i novinarki Glasa Srpske, ali organi vlasti u Banjaluci nisu na to reagovali. U atmosferi rehabilitacije četničkog pokreta za mene nije iznenađujuće ovo što Vučinić radi.

Koliko je ovo ipak opasno?
- Vrlo je opasna jer nije teoretske prirode. Iz ovog slede neke stvari kao opravdavanje četničkih zločina. Jer ako ih rehabilitujete i ako ih vidite kao oslobodilačke snage usmerene na očuvanje Jugoslavije, a to je najsmešnije jer ni najvatrenije pristalice Draže Mihailovića nisu imale zadatak rekonstrukciju Jugoslavije, onda vi praktično opravdavate zločine i ideologiju; a kada opravdavate Moljevićevu ideologiju, vi opravdavate ideju da postoji ogroman srpski etnički prostor koji treba odbraniti i tako opravdavate i ono što se desilo od 1991. do '95., posebno u BiH, jer se tamo najveći broj zločina ponovio na istim mestima na kojima su počinjeni i u Drugom svetskom rata, a posebno najmonstruozniji zločini počinjeni duž Drine, jer kada pravite etnički čistu državu onda morate da napravite te etnički čiste teritorije. Za mene je to veoma opasno i nadam se da u Srbiji većina ljudi ne misli kao Vučinić. Ali, da budem pošten - mali broj ljudi protestuje protiv toga, najveći deo javnosti je pasivan i ćuti, a zagovornici četništva su agresivni i dobivaju prostor u medijima.

Kako opisujete Srbiju danas: da li joj je mjesto u EU, da li je nova vlast zaista demokratska, da li je živ duh Slobodana Miloševića i da li su jaki sukobi evropejaca i patriota?
- Taj sukob bukti u Srbiji i on je veoma jak, to je sukob proevropskog bloka i antievropskih nastojanja, a to je čitav sistem vrednosti, od konsekventne odbrane ljudskih prava, što bi značilo ne premlaćivati homoseksualce i dalje, a kod nas je i sekularnost ugrožena jer neki misle da crkva ima mnogo veća prava nego joj ih ustav daje. Ja mislim da je nama svima mesto u EU, ali mi kao društvo nemamo kapacitet za evropsku reformu i bez pomoći razvijene Evrope mi ćemo teško proći tranzicije. Dobro je da danas Evropa nije sa fašizmom na čelu, ona je demokratska, postigla je najviši stepen poštivanja ljudskih prava, sa Kanadom i Amerikom i nama treba njihova pomoć. U Srbiji ima mnogo javnih ličnosti koje brane demokratske principe, ali je Miloševićev politički program žilav i nikad nije bio samo Miloševićev, koji ga je samo preuzeo od još uvijek živih očeva poput Dobrice Ćosića koji sada sasvim otvoreno, u svojim novim knjigama, valjda u ovim godinama sasvim slobodno govori o svom doprinosu u tim dešavanjima. Zanimljivo je da su, kada je Sonja Biserko tražila da se i njemu sudi kao inspiratoru ratova, svi skočili da ga brane kao književnika i starog čoveka, kojima se ne sudi.

Kako vidite današnju vlast Srbije?
- Ne mogu optužiti Tadića da je nosilac ove ideologije, ali mogu reći da je potcenjuju, da ne želi da joj se konfrontira, da želi i njihove glasove. Sada je Tomislav Nikolić, umiveni radikal, stranka koja pokušava da deluje proevropski. Srbija je puna proturečnosti, a Vučinić, koji jeste marginalna pojava, pojavi se i kaže da treba hvatati bogate Jevreje, a u Srbiji Jevreja gotovo da i nema. Vučinić je mala ilustracija ogromne političke konfuzije i strašnog sukoba ideja i nezavršenog obračuna sa Miloševićevim nasleđem. Možda se to najbolje vidi na dan godišnjice genocida u Srebrenici. Srbija je tada uglavnom ćutala dok je crnogorski Parlament usvojio deklaraciju osude. Parlament Srbije je sada jedini u regionu koji to nije uradio. Ja sam predložio tu rezoluciju, ali ona nije došla ni na dnevni red i to je najteži trenutak, kada vidite da ljudi ne žele da se suoče s činjenicoma da je Miloševićev program nužno imao za posledicu sve te žrtve. Srbija će da se nosi s tim, ali je ona i demokratska i ima svoje mesto u Evropi, ali treba još puno godina da ta bitka bude završena.

Hoće li Srbija ikada priznati nezavisnost Kosova i Vojvodini vratiti autonomiju?
- Procenat srpskog stanovništva u Vojvodini je 70 posto i nema opasnosti od otcepljenja, ali tamo zaista postoji želja za većim stepenom autonomije. Tamo, zapravo, postoji sukob koncepcija unutrašnje organizacije Srbije. I opet se vraćamo Miloševiću jer on je svoj program počeo ukidanjem autonomije Vojvodini i Kosovu. Što se tiče Kosova - to je mnogo teže pitanje. Proći će mnogo vremena prije nego Srbija uspe da prizna nezavisnost, ali se nadam da će se odnosi popravljati, prvo ekonomski, pa onda i politički. Ja u tome vidim veliku ulogu kosovskih Srba koji su sada taoci Beograda. Ima ih mnogo koji su veoma samostalne i hrabre ličnosti i pokušavaju da reše svoj status u saradnji sa Prištinom i ja se nadam da će oni postati daleko samostalniji i da će pomoći Srbiji da napravi taj most. Kosovsko pitanje u Srbiji se ne rešava na racionalan način, nego se gleda kao pitanja razbijanja države jer u Ustavu Srbije u preambuli piše da je Kosovo deo Srbije i za tu preambulu su glasali svi poslanici osim LDP-a i mene, svih 220 zastupnika.

Da li je u Srbiji još uvijek živa ideja otcjepljena Republike Srpske i njenog pripajanja Srbiji?
- Pa najveći broj ljudi u Srbiji od toga nije odustao i oni to gledaju u kontekstu kosovske priče: kako mogu Albanci na Kosovu, a ne mogu Srbi u BiH. I Tadić i drugi lideri u Srbiji kažu da podržavaju Dejtonski sporazum koji garantuje međunarodno priznate granice BiH, ali isti krugovi koji su proizveli Miloševića nisu odustali od BiH i meni je ta ideja prilično jasna. Odnosi su takvi da se to ne može realizovati, ali oni strpljivo čekaju i pokušavaju ubediti Zapad da BiH nije normalna država, da ne može da funkcioniše i zbog toga joj i ne daju da profunkcioniše, jer, kada bi BiH postala funkcionalna država, cela ta priča bi pala u vodu. Ovako sada celom svetu šalju poruku da od BiH nema ništa, da ne treba da je podrže. To je strpljiva perfidna politika na duge staze i čeka da Zapad shvati da BiH mora da se podeli i da mira na Balkanu neće biti dok se to ne napravi. To mnogo ljudi ovde otvoreno govore i to otežava odnose Beograda i Sarajeva, a ja ne vidim da iko osim kulturnih i naučnih radnika gradi intenzivnije odnose Beograda i Sarajeva. Oni su mnogo intenzivniji sa Banjalukom i to je svima očigledno. A mi smo najbliži jedni drugima na kugli zemaljskoj i bilo bi logično da ti odnosi budu dobri, ali ja ne vidim nimalo kulturne, prosvetne, pa ni političke saradnje. Koje to političke partije imaju partnere u Srbiji osim SDP-a sa mnom? Sve je na najnižem nivou i za mene je to razočaravajuće i to BiH objektivno otežava razvoj. BiH ima i svoje unutrašnje probleme, ali činjenica da Srbija ne nastoji da pomogne nego sa distance to i otežava.
 Pa kada je OHR poništio odluke NS RS iz Beograda su svi horski rekli da nije dobro da OHR korisit bonska ovlaštenja, a ta rečenica je vrlo dvosmislena. A niko nije pitao šta znače te odluke za BiH i za život u BiH. A posle svega što se desilo, meni u Beogradu bi najveća satisfakcija bila da svi, ali svi, ljudi u BiH dobro žive. Pa ta priča o mržnji je ordinarna izmišljotina i glupost jer ja sam hiljadu puta bio, išao, putovao, spavao družio se i nikada je nisam osetio.

Koštunica je marginalizovan

Kako komentarišete Koštunicin zahtjev da se Srbi iz Srbije i RS zajednički, na referendumu, izjasne o ulasku u NATO?
- Ma ja to vidim drugačije od vas u BiH. Koštunica je sasvim marginalizovan, a njegove ideje je preuzeo Tomislav Nikolić i on sada ima više od 20 posto podrške u Srbiji, što je jako mnogo, prestigao je Tadića i njegovu stranku. Koštunica je time pokušao da se vrati na politčku scenu Srbije kao zaštitnik svih Srba na Balkanu, ali on nije jedini koji to radi i u tome ima boljih kandidata. Evo, na primer, kada je OHR poništio odluke NS RS u Beogradu su svi unisono rekli da nije dobro da OHR poništava odluke NS RS, ali niko nije pitao šta znače te odluke za život u BiH. U Beogradu uvek dobro izgleda kada se neko zalaže za Srbe u BiH, ali o tome šta to znači bolje mogu da kažu Srbi u BiH nego ja.

Sveci zločinci

Pratite li istupe Radovana Karadžića u sudnici haškog Tribunala?
- Pa on, kao i Milošević, sebe prikazuje kao borca za svetu stvar. U hrišćanstvu imate borca sveca ratnika koji ratuje za najviše principe i on sada, kao, međunarodnoj zajednici to dokazuje. Govori o međunarodnoj zaveri i traži razna dokumenta, a dok su u optužnici najveći zločini - njegova odbrana je u sferi najviše svetske politike i taj jaz govori koliko tu nema grama realizma, odnosno koliko on nema šta da kaže na te optužbe za teške zločine za koje on ima odgovornost, i komandnu, a možda i neku drugu.

Da li su u Srbiji markirani ljudi koji su mu pomagali i ko bi trebalo da ih goni: Srbija ili Tribunal?
- Njegovi glavni saradnici su vrlo aktivni na margini društvenog života u Srbiji, od Toholja do nekog koji piše za Epohu Milorada Vučelića, levičara koji izdaje dvonedeljnik u kom pišu Miloševićevi pomagači, prvi ideolozi i članovi ratnih vlada. To su mesta gde se oni pojavljuju. U glavnoj političkoj postavi njih više nema, oni su potrošeni jer je rat završio i sada su drugi ljudi aktivni. Ali bojim se da je za Srbiju veći test Ratko Mladić nego  Radovan Karadžić, jer u Srbiji, kao i drugim zemljama, preziru političare, ali se dive vojnicima. E, sad ja ne bih govorio o tome kakav je vojnik bio Ratko Mladić ako su mu žrtve po pravilu bili civili jer to otvara još težu temu – s kim je ratovala ta vojska? Dakle, on će biti još teži ispit jer Karadžićevo hapšenje je izazvalo malo potresa, a Mladićevo bi moglo mnogo više, ali je zanimljivo da je Aleksandar Vučić, bivši generalni sekretar Radikalne stranke (sada u ovoj novoj stranci Tomislava Nikolića) koji je preko tabli sa nazivom Bulevara Zorana Đinđića lijepio plakate na kojima je pisalo Bulevar generala Mladića, a to je radio i na zgradi RTV B92, nedavno rekao da ne bi demonstrirao u slučaju hapšenja Ratka Mladića. Sve to govori kakvi su ti pomagači, da je sve bilo radi vlasti i ličnih intersa, a ne za neko više dobro. Nadam se da će Mladić uskoro biti uhapšen, da mi skinemo tu hipoteku i počnemo disati, jer ova vlast ne može sa  Mladićem u EU. Naime svaka ovdašnja vlast ima nešto što je koči: Hrvatska granični spor sa Slovenijom, Makedonija spor sa Grčkom oko imena, a Srbija ima Mladića i on, barem zbog EU, treba da završi u Hagu.

Cijeli tekst možete pročitati u magazinu START BiH ili pretplatom na elektronsko izdanje.

DOWNLOAD specijalni prilog o prostornom uređenju